Mašta radi svašta

Odrpanac je do pola upao u kontejner i nastavio tiše da prebira po istom, što je kod nje izazvalo ponovno sklapanje očiju. Ponovo je videla njega, ovog puta preko puta nje kako joj nudi hranu. Sedeli su na travi, izmedju njih na stolnjaku su bila poredjana razno razna jela, a on joj  je stavljao hranu u usta, kao mama ptica malom ptiću. 

Ponovo tresak i otvaranje očiju. Odrpanac je našao nešto limeno i lupao je po unutrašnjoj strani kontejnera. Ovog puta je bolje osmotrila prolaz u kom je ležala. Činio joj je se veoma poznato, kao da je negde videla. Pokušala je da razmišlja u tom smeru, ali to joj izazvalo u glavi neopisivi bol. Ostavila je to za trenutak po strani. Znala je da će se pre ili kasnije setiti, zašto se onda siliti. Odrpanac je izalšao iz kontejnera a u ruci je držao stari toster. Pogledao ju je nezinteresovano i otišao je u neodredjenom pravcu. Pokušala ga je da ga pozove, ali nije uspela. Bila je veoma slaba. Ta prokleta glava joj je bila kao od olova. 

Odlučila je da tu legne još neki tren dok joj ne umine bol i da proba ako ikako može da se seti piknika. Slike su joj polako dolazile pred oči. Opet su joj preletele slike vožnje u kolima, hranjenje, pijenje vina. Mmmm. To joj je izazivalo blagu nelagodu. Vino kao da je imalo neki čudan ukus ili je to bio njegov pogled dok ga ispijala. Ma ne, to ona umišlja, sigurno ga je previše popila. Daaa, sad se setila. Nije primetila kada, ali u jednom trenutku počelo da joj se vrti u glavi od tog vina. Nije ga popila mnogo, ali je bilo izgleda veoma jako, toliko da nije primetila kad im je prišao neki dečko i pitao ih nešto što ona nije mogla da razazna. Sledeće što vidi je tog dečka oslonjenog na drvo. Pokušala je pogledom da traži verenika ali nigde ga nije bilo. U sledećem trenutku je držala neku stvar u ruci da bi tren kasnije shvatila da drži pištolj. Verenik joj je tiho šaputao u uvo :"Kako ti se svidja igračka, daluje ko pravi, zar ne? Ja sam lično dodavao neketegiće da bi imao težinu kao pravi. Ajde okini, čak sam ga napravio da okida kao pravi. Ajde probaj." I ona je probala, a on joj je dalje šaputao u uvo:"Nemoj da staješ samo nastavi" i ona je nastavljala. Nozdrve joj je ispunio miris baruta i ona je pomislila dok je tonula u zaborav "Čak je namestio da miriše na barut". 

 

Priča počinje ovako.

Bila jednom jedna devojka koja sve što je radila u životu je bilo ispravno. Bila je dobar djak, prijatna komšinica, pomagala je bakicama da predju ulicu,dobro dete... Pomislićeš da je bila ona klasična štreberka koja stvari radi zbog principa, ali ne, ne i ova devojka. Stvari koje je radila ispravno radila je tako jer se osećala u tome dobro. 

Priča počinje na žurci kod drugrice gde upoznaje na prvi pogled nezanimljivog dečka. Sledi rukovanje, izgovaranje imena, pitanja čime se ko bavi i ostale stvari koje se govore sa ciljem postizanja boljeg upoznavanja uz poštovanje normi. Učinio joj se ok. Osoba možda sličnoj njoj. Sledila je razmena brojeva, poziv, izlazak jedan, pa drugi, prvi poljubac, treći izlazak, drugi poljubac,... Ali na stranu sve to, što ga je više upoznavala činio joj se sve više sličan njoj, osoba koja skoro da ima sistem vrednosti, osoba koja joj neće doneti avanturu, ali osoba u koju se mogla pouzdati. Naravno da je usledila veridba, društvene konvecionalnosti koje idu uz to i sveopšte veselje i potvrda njihove odluke od strane prijatelja i roditelja.

Da bi proslavili sami za sebe, dečko, a sada verenik je odlučio da je vodi na piknik, na šta je ona zadovoljno pristala. Bio je vikend, lep i sunčan dan (naravno), iznajmili su i kabrio za ovu priliku. Kosa joj se vijorila, dok su se uz vijugavu uzbrdicu peli na brdo gde su odlučili da uživaju u prirodi. I to je poslednje  čega se jasno seće.

Polako je otvarala oči. Čula je glasove oko sebe, a glava ju je užasno bolela. Kroz oštar bol koji je sekao slepočnice prolazilo je pitanje "Gde sam to ja? Zašto me ovako boli glava i gde je on?" Na tren je otvorila oči i činilo joj se kao da je na nekom smetlištu. Oči su joj se sklopile same od sebe i tada je videla njega kako joj se smeši i priča joj kako će to biti nezaboravan dan. Čuje neku lupu i pomisli dok se mrštila "Ko je to? Zašto ne prekine? Kako me jb boli glava! Hoću da stane!" Otvara oči i shvata da je u nekoj uličici leži preko puta kontejnera po kome prebira neki odrpanac veoma bučno. 

Da li ste ikada sedeli u autobusu, delujući kao da buljite u ljude, a u stvari intezivno razmisljali o nečemu i bili odsutni? Da li vam se ikada desilo da se toliko unesete da izgleda kao da pričate sami sa sobom? Ako je odgovor potvrdan to je super razumeće te me. Ako nije i to je super, jer će ovo biti zanimljiva avantura.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.